Ste­kav­ši pen­zi­ju kao du­go­go­di­šnji rad­nik MUP-a Cr­ne Go­re Gu­si­nja­nin Ha­ko Đur­ko­vić ri­je­šio je da se ba­vi sto­čar­stvom. S ra­nim pro­lje­ćem broj­no sta­do ras­kr­di na sa­mom ula­zu u atrak­tiv­nu do­li­nu Gre­ba­je, zva­nom Po­lja, gdje ima po­sjed, a ne­du­go po­tom se za­pu­ti na pla­ni­nu Po­pa­di­ja (1.500 mnv) i tu osta­ne do po­lo­vi­ne je­se­ni. Nje­go­va de­vi­za je da čo­vjek mo­ra bi­ti na­re­dan sve­mu, jer su iza­zo­vi ko­je ži­vot na­me­će ne­pred­vi­di­vi, a ni pen­zi­ja ne mo­že od­go­vo­ri­ti svim po­tre­ba­ma.
Go­sti ovog ugled­nog do­ma­ći­na, na Pe­trov­dan, od­no­sno čo­ban­sku ili pla­nin­sku sla­vu, ka­ko čo­ba­ni zo­vu ovaj dan, bi­li su vla­sni­ci Eko-ka­tu­na „Pa­vi­će­vić” u Gre­ba­ja­ma Sr­đan Pa­vi­će­vić, sa su­pru­gom So­njom i tek pu­no­ljet­nim si­nom Jo­va­nom Jo­kom, kao i Se­lim Ga­če­vić, gu­sinj­ski Sa­raj­li­ja, ko­ji je ov­dje pro­vo­dio ra­no dje­tinj­stvo i čo­ba­no­vao. Kri­vu­da­vim šum­skim, mje­sti­mič­no ri­zič­nim pu­tem, ko­ji smo od gre­baj­ske Ška­le do od­re­di­šta, ne­kih pet ki­lo­me­ta­ra sa­vla­da­va­li te­ren­cem dži­pom, ne­po­gre­ši­vo je upra­vljao mla­đa­ni Jo­ka, ne če­mu smo mu kao ve­o­ma is­ku­sni vo­za­či oda­li pri­zna­nje. No, ka­ko pri­ro­da po­sla na pla­ni­ni na­la­že Ha­ko je sa sta­dom bio na pa­di­na­ma Tro­ja­na, pa ga na od­re­di­štu ni­je­smo za­te­kli. Me­đu­tim, sr­dač­no nas je do­če­ka­la nje­go­va su­pru­ga Ra­zi­ja i is­pred nas se u mo­men­tu ob­re­to­še raz­ne pla­nin­ske đa­ko­ni­je i kao po­sla­sti­ca za kraj i na­da­le­ko ču­ve­na pi­ta ze­lja­ni­ca.
Na Po­pa­di­ji ko­ja je svo­je­vre­me­no bro­ja­la i pre­ko 40 sta­no­va, sad go­spo­da­ri sa­mo do­ma­ćin­stvo Đur­ko­vić sa bu­lju­kom od oko 60 bra­va i pe­to­ro-še­sto­ro go­ve­di. Mli­ječ­ne pro­iz­vo­de vr­hun­skog kva­li­te­ta spra­vlje­ne po re­cep­tu­ri pre­da­ka, ko­je pla­si­ra Đur­ko­vić, je­dan od ugled­ni­jih gu­sinj­skih sto­ča­ra, ovih da­na ima­ju pri­li­ku da oku­se i sla­do­ku­sci iz broj­nih evrop­skih i skan­di­nav­skih ze­ma­lja, ali i SAD.
– Sto­čar­stvo i po­ljo­pri­vre­da su na­ša tra­di­ci­ja, ko­jom se ba­vio i Ha­kov rah­me­tli otac Me­ho, kao i nje­go­vi sta­ri. U ono vri­je­me dr­ža­li su i po 100 do 150 ova­ca, dva­de­se­tak go­ve­di, a ov­dje su bi­va­li bu­lju­ci i dru­gih sto­ča­ra. Da­nas smo ov­dje sa­mo mi i ta­mo da­lje jed­na po­ro­di­ca Če­kić. Dr­ži­mo od 60 do 80 bra­va, u za­vi­sno­sti je­su li jag­njad pro­da­ta ili ne, i šest kra­va, što nam omo­gu­ća­va da po­ro­di­ci obez­bi­je­di­mo bo­lje uslo­ve. Pro­iz­vo­di­mo ve­o­ma kva­li­te­tan sir i kaj­mak ko­ji uvi­jek ima svo­je kup­ce. Po­ma­žu nam i dje­ca, kao i po­ro­di­ca dje­ve­ra Ju­su­fa, sa ko­jim za­jed­no ži­vi­mo. Sin Su­lej­man nam stu­di­ra po­ljo­pri­vre­du i po za­vr­šet­ku će mu do­ma­ćin­stvo bi­ti po­vje­re­no na upra­vlja­nje. Za pla­sman vi­ško­va ne raz­mi­šlja­mo, jer naj­ve­ći dio pro­da­mo na­šim lju­di­ma ov­dje, a i u ino­stran­stvu! I tu­ri­sti su ov­dje če­sti u ljet­njem pe­ri­o­du, me­đu ko­ji­ma smo ste­kli ve­li­ki broj pri­ja­te­lja. Ima ih iz Evro­pe, ali i iz ci­je­log svi­je­ta. Sko­ro sva­ko­dnev­no od nas ku­pu­ju mliječ­ne pro­iz­vo­de, ne pi­ta­ju­ći za ci­je­nu, jer vi­de da se ra­di o kva­li­te­tu. I za vi­ško­ve me­sa ne­ma­mo pro­ble­ma, jer tu je „Fran­ca” – pri­ča na­ša do­ma­ći­ca Ra­zi­ja Đur­ko­vić, na­gla­ša­va­ju­ći da će Ha­ku bi­ti žao što ga ni­je­smo za­te­kli kod ku­će.
Na­gla­ša­va i ka­ko je u da­na­šnje vri­je­me ve­li­ki pro­blem obez­bi­je­di­ti čo­ba­ne, jer ne­ma za­in­te­re­so­va­nih da se ba­ve ovim po­slom. Broj­ni su pri­mje­ri da sto­ča­ri čo­ba­ne do­vo­de iz Al­ba­ni­je, Ko­so­va, Sr­bi­je, BiH, ko­ji­ma se to do­bro pla­ća, uz bes­plat­nu is­hra­nu i smje­štaj. Is­ti­če da iako im ni­je pri­jat­no bi­ti u toj di­vlji­ni, pri­ro­da po­sla na­la­že da se sve­mu mo­ra odo­li­je­va­ti. Kao pro­blem sa ko­jim se su­o­ča­va­ju go­di­na­ma una­zad na­vo­di i loš put do ka­tu­na, jer se sla­bo odr­ža­va. Ne bi bi­lo na­od­met da im se ura­di i so­lar­na ener­gi­ja, što, is­ti­če i ne bi bio ve­li­ki tro­šak za op­šti­nu ili dr­ža­vu.
U pri­ču se uklju­ču­je i še­zde­set­pe­to­go­di­šnji Se­lim. Sje­ća se vre­me­na ka­da je ov­dje bo­ra­vio kao dvo­go­di­šnji dje­čak, ču­vao sto­ku i na­dah­nji­vao se ča­ri­ma pla­ni­ne, sve dok se pri­je 45 go­di­na ni­je do­mo­gao Sa­ra­je­va i ta­mo za­sno­vao po­ro­di­cu. No, uti­ske odav­de je po­nio za­u­vi­jek i sje­ća ih se s po­seb­nim emo­ci­ja­ma i no­stal­gi­jom.
– Evo ga stan i pro­stor gdje sam se svo­je­vre­me­no bez­bri­žno igrao sa dje­com sud­bin­ski pred­o­dre­đe­nom da ov­dje bo­ra­ve. Sve ovo sad po­sma­tram, a vi­dim ono vri­je­me i po­gled mi za­tam­nju­je pra­zni­na ko­ja pa­ra du­šu i sr­ce, jer ne­ma onih ka­tu­nja­na, ne­ma sto­ke na sva­kom ko­ra­ku, ne­ma čo­ba­na, ne­ma pje­sme, ne­ma one ži­vo­sti i one ve­se­lo­sti... Tu ma­lo vi­so­či­je bi­la je voj­na ka­ra­u­la, u njoj gra­ni­ča­ri ši­rom one nam do­mo­vi­ne – Ju­go­sla­vi­je, a svi kao jed­na po­ro­di­ca i sprem­ni da pri­sko­či­mo jed­ni dru­gi­ma za sva­ku po­tre­bu. Uz sa­mi gra­nič­ni po­jas bi­le su plan­ta­že bo­rov­ni­ca i uz do­pu­šte­nje voj­ske bra­li smo ih i pro­da­va­li, što nam je umno­go­me po­ma­ga­lo da se u su­sret škol­skoj go­di­ni ob­u­če­mo i ku­pi­mo knji­ge, jer ni­je­su ro­di­te­lji sve mo­gli da stig­nu. To­ga po­o­dav­no ne­ma, vre­me­na se pro­mi­je­ni­la, ali je u du­ši osta­lo li­je­po sje­ća­nje pro­že­to sje­tom i no­stal­gi­jom za tim ži­vo­tom i vre­me­ni­ma, o če­mu, po­go­to­vo mi ko­ji ži­vi­mo van za­vi­ča­ja, če­sto sa­nja­mo i raz­mi­šlja­mo, pri­želj­ku­ju­ći da što pri­je ov­dje do­đe­mo. Za­to sam da­nas ne­iz­mjer­no za­hva­lan na­šem kom­ši­ji i pri­ja­te­lju Sr­đu što nam je pri­u­štio ovaj ugo­đaj, a mla­đa­nom Jo­ki što smo se udob­no osje­ća­li u sa­vla­đi­va­nju ovog bes­pu­ća – is­pri­čao je Se­lim.
Do­ma­ćin­ski po­ča­šće­ni, uz još je­dan po­zdrav Ha­ku na­pu­šta­mo na­šu do­ma­ći­cu, oda­ju­ći joj za­hval­nost, a on­da, us­put, sa­bi­ra­ju­ći uti­ske sa pla­ni­ne, sti­že­mo i do ve­le­lep­nog Eko-ka­tu­na „Pa­vi­će­vić”. Tu nas ta­ko­đe do­ma­ćin­ski do­če­ku­je mla­di di­rek­tor tog tu­ri­stič­kog kom­plek­sa Mi­lan, sta­ri­ji Sr­đa­nov sin. Do­go­vo­ri­smo se da ka­sni­je obi­đe­mo i ru­še­vi­ne ne­ka­da­šnje voj­ne ka­ra­u­le, ta­ko­đe na Po­pa­di­ji, ali bli­že gra­ni­ci sa Al­ba­ni­jom.
N.V